NLP i obuka nastavnika

Obuka za učitelja može biti emocionalni tobogan: trijumfi lekcija mogu se brzo istopiti nakon saobraćajnih nesreća u učionici i obrnuto. I naravno, uporan protok dobronamernih saveta od iskusnih kolega ponekad može da doprinese raspadajućem osećaju sebe zasnovanom na mislima kao što su: Zašto se toga nisam setio? i Zašto to nisam video? Savet podrazumeva bolji način, način koji u iskustvu mnogih nastavnika pripravnika nije prisutan u njihovoj praksi. Dakle, koja je alternativa?

NLP pretpostavlja da imamo sve resurse koji su nam potrebni. Imajući u vidu ovu misao i nakon posmatranja nastavnika pripravnika, uvek bih pozvao polaznike da uporede lekciju koju su učili sa lekcijom koju su imali na umu i da razmisle o promenama koje bi bile neophodne da bi se obe lekcije podudarale. Po mom iskustvu, pripravnici su veoma vešti u shvatanju šta treba da se promeni. Ili drugačije rečeno, razumevanje razlika koje čine razliku.

Da, ovo je varijacija gledanja sebe u filmu, a zatim razmišljanja o tome šta treba da se promeni. Ali centralni kognitivni princip ovde, i zaista u gledanju filma, je kontrastivna analiza: kako se idealizovana (planirana lekcija) razlikuje od stvarnosti isporučene? Nastavnici svih vrsta su veoma upoznati sa AoL (procena učenja) i AfL (procena za učenje). Sada mi pada na pamet da su misaoni procesi uključeni u kontrastivnu analizu tačno u korelaciji sa AoL i AfL: ovo je mesto gde sam, i to je ono što treba da uradim da bih se promenio. I nije li to, na kraju krajeva, jedna od primarnih oblasti istraživanja u treniranju?

Velika korist za nastavnike pripravnike u pružanju ovakvih povratnih informacija je da oni imaju vlasništvo nad svojim budućim pedagoškim ciljevima. Da, mogao bih da kažem pripravniku kako bi mogli da se poboljšaju, ali savet bi dolazio iz mog modela, mog subjektivnog razumevanja učionice. Polaznici, kao i mi ostali, znaju kada lekcija ne ide dobro: obrađuju somatske informacije, emocionalno se angažuju. Korišćenje pristupa filma / kontrastivne analize omogućava polaznicima da ova iskustva pretvore u ciljeve. Oni su stručnjaci za sebe.

Opet, po mom iskustvu, nastavnici pripravnici su prilično stručni u govorenju posmatračima šta treba da se promeni, i to često rade sa potpunim zanemarivanjem svog ega. Teškoća je u tome da pripravnici ograniče svoju samokritiku na samo nekoliko ključnih tačaka. Ali uzimajući kvazi meta pristup - I razmišljajući o zapažanjima koja ste napravili, na osnovu kojih biste postupili? A ako ste postupili samo po jednom, šta mislite da bi uticaj bio? I da li je moguće odmah preduzeti ovu akciju? – može pomoći da se identifikuju najbolje akcije za njih.  

Stavljanje nastavnika pripravnika na vozačko sedište i pružanje im prilike da pišu sopstvene uspehe gradi samopoštovanje i postavlja temelje za proizvodnju nastavnika koji ima sposobnost za razmišljanje i samovođenje. I nisu li to upravo nastavnici koje želimo u našim učionicama?