Od tišine do snage: Shinijevo putovanje transformacije

Izazov

Kada sam prvi put sreo Shini, ona je bila vrsta studenta koju lako možete prevideti  ne zato što joj je nedostajao potencijal, već zato što je uložila sve napore da ostane nevidljiva. Tiha, povučena i vidno uznemirena, sedela je u uglu učionice kao da pokušava da se savije u senku. Njen govor tela govorio je glasnije od reči: Ne primećuj me.

Efekat

Shinijeva anksioznost bila je više od puke nervoze; bilo je imobilizirajuće. Čak i najjednostavnija interaktivna aktivnost, tražeći od učenika da podele ono što ih čini srećnim ,  izazvala je vidljivu nevolju u njoj. Pokušala je da se sakrije od pogleda, bojeći se da će je zamoliti da progovori. Kada su joj nežno prišli, bila je na ivici panike. Njeno samoizražavanje bilo je ograničeno na jednu, šapnutu reč: "Priroda". Iako je njen odgovor bio mekan, imao je značaj, mali prozor u njen unutrašnji mir. Ipak, čak i nakon što je hrabro govorila pred razredom uz moju podršku, njen sistem je bio preplavljen, što je dovelo do napada panike. Strah od vidljivosti držao ju je u strogo čuvanoj ljusci toliko dugo, čak i mali korak napolje bio je i hrabar i skup.

Rešenje

Osnaživanje Shinija počelo je stvaranjem prostora emocionalne sigurnosti i poverenja. Izbegao sam da je stavim na licu mesta i umesto toga prišao joj nežno, pozivajući je da podeli samo jednu reč sa mnom. Ovo suptilno preoblikovanje smanjilo je pritisak performansi i učinilo da se zadatak oseća ostvarivo. Kada je šapnula: "Priroda", potvrdio sam njen odgovor i pažljivo produžio interakciju, pitajući šta voli u vezi s tim. Njen odgovor, "Nalazim mir", bio je ulaz u vezu.

Da bih dodatno podržao njen rast, pozvao sam je na prednji deo razreda sa uveravanjem: "Biću tamo sa tobom." Moje fizičko i emocionalno prisustvo pomoglo joj je da se oseća dok je stajala ispred svojih vršnjaka. Koristio sam radoznalost razreda kao most, a Shini je hrabro ponovila svoj odgovor. Njeno drhtanje je počelo da se smanjuje, a aplauz razreda postao je snažno sidro ohrabrenja.

Nakon toga, ostao sam uz nju kroz emocionalno oslobađanje, preoblikujući iskustvo kao čin hrabrosti, a ne straha. Ovaj trenutak saosećanja označio je početak njene transformacije.

Uz doslednu podršku i pozitivno potkrepljenje tokom vremena, Shini je prešla iz tišine u snagu - na kraju je vodila svoju završnu prezentaciju sa samopouzdanjem i gracioznošću.

Rezultat

" Hvala vam puno mam.... Ne mogu vam biti zahvalniji, iskustvo me je nateralo da plačem od sreće ... hvala na svemu"