Izbegavanje tuge

Izazov

Nesposobna da se izbori sa nedavnom smrću voljene osobe, klijentkinja se našla u žalosti i nije mogla da se pomiri sa onim što se dogodilo. Što se više trudila da se kloni razmišljanja o tome, više se upuštala u to. Gubila je motivaciju u ћivotu da uradi bilo љta. Takođe je sada bila više uplašena i stalno je razmišljala o tome šta bi još moglo da pođe naopako.

Efekat

Klijentkinja nije mogla da spava noću dok su je mučile misli o poslednjim trenucima njene voljene osobe. Pokušala je da skrene pažnju tako što je bila zauzeta ili gledajući video snimke. Ali dok bi legla u krevet, sve bi joj treperelo pred očima, stvarajući tako akutno ne-ok stanje, što bi joj otežalo san.

Rešenje

Prvo, klijent je smatrao da ne treba plakati. A to ju je teralo da još više flašira emocije. To verovanje je prerađeno pošto je svaka emocija dragocena.

Drugo, od klijenta je zatraženo da se priseti šta je najviše volela kod te osobe. Neke lepe uspomene koje je negovali. Dok je govorila o tim uspomenama, počela je da se smeje i smeje nekim smešnim incidentima. Osećala se privilegovanom što je imala tu osobu u svom životu sve vreme. Imala je iznenadni moždani talas koji bi trebalo da piše o svojim iskustvima sa tom osobom kako bi dobrota mogla da inspiriše druge. Shvatila je da misli samo na poslednja dva dana pre smrti i zaboravila je ceo život koji je ta osoba proživela.

Taj reframe je pomogao da se oseća lakše i dao je svrhu da se raduje što će nositi napred nasleđe svoje voljene osobe. Bila je to jednočasovna seansa i klijentkinja se više nije plašila dok je razmišljala o voljenoj slici osobe i celom životu koji je poznavala.

Rezultat

Klijentkinja je rekla da se iznenada osetila veoma lakom, kao da joj je skinut neki ogroman teret. Osećala je da je sposobna da se ponovo nasmeje i osećala se motivisano da nastavi sa onim što mora da uradi.

Shvatila je da ju je pričanje o voljenoj osobi zaista usrećilo - i to, pričajući o sjajnim vremenima i divnim uspomenama. Shvatila je da ne mora da se flašira ili da izbegava da misli na tu osobu.

Do tog trenutka njen sin i svi oko nje su pokušavali da je oraspoloži. Dali su sve od sebe da je vrate duhu. Sada je bila na svojim nogama i mnogo brže se oporavila od sopstvene zdravstvene krize. Shvatila je da joj je to dalo radost da priča o ovoj osobi i njenim lepim uspomenama sa njima. Pomislila je u cipelama preminule osobe i čula šta bi on mogao da joj kaže. I shvatila je da je smrt samo kraj fiziиkog oblika osobe. To nije bio kraj ljubavi koju su sve vreme delili.